BIH: U ratu jednaki, danas potpuno zaboravljeni i odbačeni. Romi, ratni vojni invalidi

Alosman Kombić
Foto: Udar
Autor: Mustafa Husić

Alosman Kombić je ratni vojni invalid iz Gornjeg Rahića kod Brčkog. Jedan je od mnogih ljudi kojima je rat oduzeo sve i koji se nakon rata susreo sa surovom realnošču. Alosman  je danas u godinama kada nemoć i bolest postaju svakodnevnica. Za njega i njegovu pordicu niko ne mari. Zaboravljen je i sam, a život mu je svakim danom sve teži.

Život ratnog vojnog invalida

Alosman živi sa suprugom i kćerkom u staroj trošnoj kući. U ratu je gotovo nastradao… Izlazeći iz rova, nagazio je na minu. Izgubio stopalo, i kako kaže, tu se više ništa nije moglo uraditi.

„Pred očima mi je sve bilo crno, nisam ništa vidio, niti čuo. Kada mi se vratio vid, nije bilo stopala… Vrištao sam, tražio sam pištolj. Htio sam da se ubijem. Nisam mogao da vjerujem šta se desilo. Čudno je što i dan-danas imam osjećaj da mi je noga čitava“, prisjeća se Alosman.

Kad se rat završio, Alosman je dobio potvrdu invalidnosti. Tamo stoji da je 60 posto invalid, ali kaže da mu taj papir ništa ne vrijedi, što govori i Mirsada, njegova supruga.

„Oboje se vodimo ko nesposobni za rad, a moramo da radimo da bi preživjeli. On je invalid, ja imam epilepsiju i jedva sklapamo kraj s krajem. Da ne skupljamo to malo željeza  i prodamo, ne znam kako bi izgurali do kraja mjeseca“, govori Mirsada Kombić, Alosmanova supruga.

Sva redovna primanja koju ova porodica ima je Alosmanova invalidnina, koja iznosi 230 KM.

„Kako da ja preživim mjesec  sa tim parama? Prije 27 godina sam izgubio stopalo, par godina nakon toga sam dobio dijabetes. Supruga boluje od epilepsije. Ne možemo da radimo, a moramo da bismo preživjeli“, govori Alosman.

Videvši da nema drugog načina, niti nade za bilo kakavu pomoć od države, od završetka rata pa sve do danas, ova porodica ide po okolnim selima, skupljajući sekundarne sirovine. Tako preživljavaju. Tako sistem čovjeka koji je nesposoban za rad, ipak natjera da radi.

„Mnogi su obećali da će mi pomoći, jer sam dao sebe za državu. Ja i dalje čekam da mi pomognu, ali nema nigdje nikoga. Neće ni da me pozdrave kad me vide, okrenu glavu od mene… Ne poznaju me“, govori Alosman.

Tokom rata je, govori Alosman, zaboravio da je Rom, jer to niko nije gledao. Svi su bili isti, kaže on. Sada kada ponovo treba da budu svi isti, Alosman kaže da tek sada shvata koliko ga ponižavaju i koliko Rome odvajaju od ostalih.

„Bezbroj puta su me nazvali ciganom, psovali me, okretali glavu od mene i prelazili na drugu stranu ulice kad me vide. Sve su to ljudi mojih godina, čak i djeca ponekad. Ne znam zašto nas mrze, šta smo im uradili? Ja se samo borim da preživim i da moja porodica ima šta da jede. Bude mi teško kad me neko psuje i vrijeđa samo zato što sam Rom. U ratu sam mogao glavu da izgubim, ali tada niko nije gledao na to da li sam Rom ili ne. Svi smo bili isti i jeli za istim stolom“, govrio je vrlo emotivno Alosman za UDAR.

Cijeli članak pročitajte ovdje.

Izvor: portal-udar.net

0